Na prodaju oraće zemlje najčešće se odlučuju staračka domaćinstva.
Cenu prodaje i kupovine poljoprivrednog zemljišta u gotovo svim krajevima Srbije diktiraju najviše uslovi proizvodnje hrane na oranicama, a potom i starost vlasnika tih oranica, dok na prodaju i kupovinu zemlje najmanje utiče ponuda i potražnja oraće zemlje. Kad su uslovi za proizvodnju hrane povoljni i ima ko da radi na zemlji, onda je ponuda i potražnja zanemarljiva.
Na prodaju oraće zemlje najčešće se odlučuju staračka domaćinstva iz dva razloga, jedan je onemoćalost da se radi na njivi, a drugi razlog je nemanje čime da se obrađuje zemlja kako bi ona vratila uloženo.
Zatim, isti je slučaj i s onima koji dobijaju zemlju restitucijom. Takvi najlakše i najbrže prodaju oranicu.
Oraću zemlju uglavnom kupuju oni koji već imaju od 20 pa naviše hektara. Skala koštanja zemlje je velikog raspona i ona je, uglavnom, od 3.000 do 15.000 evra za hektar. Da podsetimo, krajem devedesetih u Banatu se mogao kupiti hektar zemlje i za nekoliko stotina evra. Kako je o tome govorio Čedomir Keco, poljoprivredni analitičar iz Novog Sada i vlasnik lista za poljoprivredu „Gazdinstvo”:
„Na severu Banata možete kupiti hektar zemlje i ispod 3.000 evra. Ima više razloga za to, prvo ta zemlja je malo teža za obradu. Ako zakasnite kod obrade i sat pre kiše ili posle suše nema ništa od uloženog. Drugo, u tom delu naše zemlje tamo više nema ko da obrađuje zemlju i nemate kome da prodate, niti ko da kupi. U južnom Banatu, okolina Bele Crkve, situacije je sasvim suprotna. Najbolji je primer selo Dupljaja. U ovom selu na neki način je zaustavljen pad broja žitelja, mladi se odlučuju da ostanu na selu i tamo sad jutro zemlje, a to je 57 ari, a ne 100 ari koliki je hektar, košta 10.000 evra. I čim se pojavi prodavac, odmah se kupi. Tu nema državne zemlje i mali je prostor da se uveća oraća zemlja onih koji imaju čime da je obrađuju.”
Slična je situacija i u Bačkoj, posebno tamo gde nema državne zemlje na prodaju. O tome Čedomir Keco nastavlja:
„Poznato je da dobar deo Bačke ima najkvalitetniju oraću zemlju u Evropi. I s te tačke gledišta može se i opravdati visoka cena, posebno tamo gde nema državne zemlje na prodaju. Takvi primeri su atari u selima opština Vrbas, Bački Petrovac, Sombor, Žabalj, Bečej i drugim. Na tim područjima ne možete kupiti jutro zemlje, a to je 57 ari, ispod 8.000 evra. I kad neko ponudi da proda, istog momenta je kupljeno. Istini za volju, niko nema da ponudi desetine ili stotine hektara, ali oni kojima je potrebna zemlja, kupuju više puta pomalo. Međutim, u Žablju je u jednom momentu zadruga prodala 200 hektara zemlje jednom poljoprivredniku po ceni od 10.000 evra za hektar. Zemlja je bila u tri-četiri parcele i može se reći da je taj kupac veoma dobro prošao ili jeftino kupio veliko imanje.”
Što se tiče zakupa oraće zemlje u Bačkoj, prema rečima Branka Pokornića iz Bajmoka kod Subotice, vlasnika 30 hektara i primernog stočara, inače diplomiranog inženjera saobraćaja i nedavno dobitnika Zlatne značke Srbije za razvoj kulture u selu, počinju da vladaju novi odnosi između vlasnika zemlje i davaoca zakupnine:
„Vlasnici sa 10, 20 pa i 50 jutara zemlje, po bilo kom osnovu, da li je nasledstvo ili restitucija, koji nisu u stanju da obrađuju zemlju jer nemaju čime, sve više odlučuju da umesto prodaje daju zemlju u zakup bez novaca, ali da im se na ime zakupnine po hektaru da 800 kilograma pšenice ili 1.200 kilograma kukuruza i to zakupac smesti u silos na ime vlasnika zemlje kako bi on te žitarice prodao kad njemu odgovara.”
U Sremu se hektar zemlje može kupiti za 7.000–10.000 evra, u zavisnosti od lokacije. Međutim, ako je to zemljište predviđeno za industrijsku zonu, cene po hektaru su i do 20.000 evra. O zakupu zemlje i povraćaju zemlje starim vlasnicima u Sremu govori Vladimir Nastović, načelnik Gradske uprave za poljoprivredu grada Sremska Mitrovica:
„U zavisnosti gde je i kakva je oraća zemlja u Sremu, zakup je od 250 do 300 evra po hektaru. Zemlju pod zakup najčešće daju staračka domaćinstva. Ona retko i prodaju zemlju. Ali, vlasnici zemlje, koji su je nasledili ili dobili restitucijom, avansno su prodavali zemlju dok još nisu ni dobili rešenja da im je vraćena i da su vlasnici. Oraću zemlju uglavnom kupuju oni koji tove svinje i junad jer nemaju dovoljno hrane sa svojih njiva.
I s desnih obala Save i Drine, u Mačvi, oraća zemlja ima visoku cenu i stalnu potražnju za kupovinom, uglavnom od onih koji tove svinje, a takvih u Mačvi ima podosta, naročito u najvećem selu ovog kraja uz Drinu – Badovincima.
O prilikama u Mačvi govorio nam je nekadašnji upravnik zemljoradničke zadruge u Badovincima i poznati komentator konjičkih trka u Srbiji Ljubinko Jevtić:
„U Mačvi se hektar zemlje kreće od 5.000 do 15.000 evra po hektaru, u zavisnosti gde je i kakva je zemlja. Veliki proizvođači svinja koji tove po nekoliko hiljada godišnje ne žale da dobru zemlju pored magistralnog puta, između Badovinaca i Mačvanskog Prnjavora, plate i do 15.000 evra. U drugom kraju atara, gde je zemlja lošijeg kvaliteta i slabiji je pristup njivskim putevima, hektar je pet-šest hiljada evra. Najveći problem seljaci u Badovincima imaju što 220 domaćinstava ima svu zemlju s leve obale Drine i zbog nerešenog problema granice niko ne može ni da kupi ni da proda oranicu, a sve je to katastarska opština Badovinci i pripada Republici Srbiji preko opštine Bogatić. Inače, da je problem rešen, ta bi zemlja isto bila veoma skupa.”
Tako je slično i u većim mačvanskim selima Dublju, Glušcima, Klenju, Belotiću, Metkoviću, gde ne možete kupiti hektar zemlje ispod 10.000 evra.
„Čini se da će zemlju sve više kupovati oni koji tove stoku i imaju čime da je obrađuju, a prodavaće je oni koji su ostareli u selu, a njihovi naslednici su iz grada. Tako ćemo u selu imati sve više bezemljaša, a i praznih kuća. Nešto se mora preduzeti da i onaj ko ima mali posed lepo živi s tog poseda. Tako je nekad bilo. I svi su bili zadovoljni. Iskustvo postoji, samo ga treba primeniti”, zaključio je Jevtić.
U plodnom kraju oko Veliki Morave, veliki su atari, a i sela. Prenosimo saznanje i iskustvo Milorada Stojilovića iz Krnjeva, vlasnika tri hektara oranica, nastavnika, direktora više osnovnih škola i nekadašnjeg honorarnog dopisnika „Politike” iz Velike Plane, Smederevske Palanke i okoline:
„U ovom kraju oko Velike Morave skoro 60 odsto se zemlje daje u zakup, najčešće od staračkih domaćinstava i od vlasnika zemlje koji žive i rade u inostranstvu, a takvih je poveći broj. Ja od tri hektara dva dajem u zakup, a na jedan pored Morave sejem kukuruz jer kao penzioner imam pet krmača koje držim zbog dece i brojne unučadi. Ali, zemlju pored Morave retko ko želi i da kupi i da uzme pod zakup iako je plodnija nego u drugim delovima svih sela u okolini.
Međutim, bojazan od poplava, koje su u poslednje vreme učestalije nego ranijih godina, odvraćaju ljude od bilo kakvog rizika da kupe ili uzmu u zakup pored reke. Inače, zakup je od 200 do 300 evra po hektaru. Što se tiče prodaje i kupovine oraće zemlje u ovom kraju Srbije, u proseku može da se kupi hektar zemlje za 5.000 evra, s tim što se negde može dobiti ornica i za manje od 3.000 evra za hektar, a negde je cene i do 10.000 evra hektar. U atarima sela Smederevske Palanke, naročito u brdsko-planinskom kraju, zemlja je jeftinija jer kad je suša, a bude češće, nema neke vajde od uloženog na njivi. I ono što je ranije bilo nezamislivo za ovaj kraj, jeste krčenje vinograda koji veoma često ostanu pusti jer nema ko da ih obrađuje, a takvu zemlju niko ne želi ni da uzme u zakup.
PKB prodao pet hektara po 750.000 evra
Jedan od naših najpoznatijih agroekonomista u svetu prof. dr Miladin M. Ševarlić, redovni profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu i počasni profesor na brojnim fakultetima širom Evrope, ističe da je kod nas cena zemlje u poslednjih deset godina porasla 25 puta i dodaje:
„Nije naša zemlja najskuplja u Evropi, ali u okruženju jeste. U Danskoj je hektar 120.000 evra, u Italiji i više od 70.000 evra, u Holandiji oko 65.000 evra i itd. Ali to su neki drugi uslovi u poljoprivredi i prema tome se ne treba ravnati. Zemlja je majka svih stvari, neuništiva, neprenosiva i nije mrtav kapital kako neko želi da kaže. Naprotiv, to je živi organizam jer na jednom hektaru ima hiljadu i sto milijardi živih organizama, računajući tu i bakterije. Ti organizmi na jednom hektaru teže kao 15 krava od po 750 kilograma.
I umesto da na najboljoj zemlji proizvodimo hranu, mi takvu zemlju dajemo da se na njoj podiže industrijska zona. Umesto da industriju podižemo na devastiranom zemljištu. Na takvom zemljištu je nikao Novi Beograd i to je primer, a ne najbolju oranicu pretvarati u industrijsku zonu. Lane je PKB prodao pet hektara najbolje zemlje za potrebe magacinskog prostora, na putu Beograd – Novi Sad kod Pupinovog mosta, za 750.000 evra hektar. To je, verovatno, najveća cena oraće zemlje u Evropi. Tako je prodavana i dobra oraće zemlja kod Šimanovaca, pored auto-puta, za skoro 200.000 evra po hektaru. To niko ne čini u svetu osima nas. Umesto da povećavamo oraće površine, mi ih smanjujemo. Devastirano zemljište treba pretvarati u industrijske zone.”
