Srpska pravoslavna crkva (SPC) danas slavi Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru, a Đurđevdan je jedna od najčešćih slava kod Srba.
Prema predanju ovaj svetitelj zaštitnik profesija, organizacija i bolesnika, rođen je između 275 i 280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici.
Kad mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu, gde je dečak odrastao.
Već u 20. godini dospeo je do čina tribuna u službi cara Dioklecijana. U to vreme car je započeo veliki progon hrišćana, a Đorđe je stupio pred cara i rekao da je i on hrišćanin.
Time je započelo njegovo stradanje za veru. Tamnica i strašna mučenja nisu ga pokolebali, on se neprestano molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao smrti.
Kada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog pokojnika, mnogi su primili veru Hristovu, a među njima je bila i careva žena Aleksandra.
Car je potom odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt sečenjem glave. Carica Aleksandra je izdahunla na putu do mesta pogubljenja, a Georgije je posečen 23. aprila, odnosno 6. maja po novom kalendaru 303. godine.
Prikaz Svetog Georgija koji ubija aždaju, simbol paganstva, zasnovan je na popularnoj legendi hrišćanske mitologije – Georgije i Aždaja.
Đurđevdan je u srpskom narodu praznik sa najviše običaja. Običaj je da se pletu venčići od lekovitih trava koji se bacaju u tekuću vodu. Veruje se da venčić ukućanima donosi zdravlje, a polju berićet.
Ako je na Đurđevdan vedro vreme, biće plodna godina, kaže staro verovanje, a ako pada kiša, predstoji sušno leto.
Prema narodnim pesmama, na Đurđevdan su se sastajali i hajduci, pa je tako Đurđevdan hajdučki sastanak.
Srpska pravoslavna crkva ga slavi dva puta godišnje. Glavni praznik je Đurđevdan i praznuje se 6. maja po gregorijanskom kalendaru (23. aprila po crkvenom kalendaru), a drugi je prenos moštiju i obnavljanje Hrama Svetog Georgija – Đurđic, koji se slavi 16. novembra (3. novembra po crkvenom kalendaru).
