Srpska pravoslavna crkva i vernici 6. maja slave Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru. Prema narodnim običajima, Đurđevdan je praznik koji se odnosi na zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve.
Praznik Svetog Georgija jedna je od najčešćih slava pravoslavnih Srba. Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta.
Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.
Đurđevdan je praznik koji se odnosi na narodne običaje, od kojih su glavni pletenje venaca od bilja, umivanje biljem i kupanje na reci.
Ponegde je običaj da se zelenilom kiti na sam Đurđevdan pre zore, odlazi u prirodu na đurđevdanski uranak, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke.
Na đurđevdanskim urancima mladi se opasuju vrbovim prućem – „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem – „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom – „da kopriva opeče bolesti sa njim“ i selenom – „da im duša miriše kao selen“.
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan. Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.
