Današnji događaji na Pravnom fakultetu u Beogradu predstavljaju tačku pucanja – granicu koja je jasno pređena. Prema navodima više izvora, student koji podržava blokade M.S. fizički je nasrnuo na profesorku Mariju Karanikić Mirić, a potom i na radnika obezbeđenja. Ovaj incident nije izolovan – on je rezultat mesecima tolerisanog anarhizma, zloupotrebe univerziteta i svesnog podrivanja osnovnih principa akademskezajednice.
Ne postoji – i ne sme postojati – nikakvo opravdanje za nasilje nad profesorom. Ne zato što je reč o akademskoj tituli, već zato što je reč o osobi koja je bila na svom radnom mestu, obavljajući svoj posao – obrazovanje mladih!
Student koji je danas fizički napao profesorku jer navodno „nije pušten preko reda“,koji je hvata za nos i vuče, je simbol samovolje, nevaspitanja i nasilja. Nasilja i anarhije koju mesecima sprovode studenti u blokadi!
Da je M.S. student blokader jasno pokazuju činjenice, koje pojedini opoziciono nastrojeni mediji, kao N1 i Nova S, nikako da predstave. A studenti blokaderi, uz pomoć tih medija, pokušavaju da promene narativ i optuže druge za svoje fizičke nasrtaje i aroganciju prema onima koji bi trebalo da im budu autoritet!
Svi znamo šta se dogodilo pre nekoliko dana, kada je studentkinja plenumašica zabranila ulazak Vladimiru Balaću, jednom od najboljih studenata, u zgradu fakulteta, samo zato što kako ona kaže: „podržava režim“. Dakle, ko nije jedan od njih – nema pravo na ulazak na fakultet! Logika je jasna, svako ko je u zgradi fakulteta je njihov – student koji podržava i održava blokadu!
Ako je student blokader udario profesoricu Mirić, zar i ona ne zaslužuje isto saosećanje i solidarnost koje pojedini mediji i plenumi daju studentima blokaderima? Ili je nasilje opravdano kada dolazi sa blokadne strane? Zar se borba protiv nasilja meri političkom podobnošću?
Ako danas opravdamo šamaranje profesorke, sutra ćemo opravdavati nasilje na ulici, prekosutra linč na osnovu drugačijeg mišljenja.
Sada je pravo vreme da se postavi pitanje – šta možemo očekivati od studenata blokadera koji sopstvene profesore koji ih podržavaju nazivaju „Teletabisima“? Koji su fakultetske zgrade pretvorili u prljave skvotove, legla zaraze, haosa i vandalizma? Samovoljno, studenti blokaderi su sebi dozvolili da zajednički, društveni, akademski prostor, pretvore u svoj politički poligon. Da postanu male grupe samoproglašenih vođa, koji sebe vide kao „najbolji deo društva“ – jer im je to neko dovoljno puta rekao?
Onaj ko misli da sloboda znači pravo na fizički obračun s neistomišljenicima – nije student, nije aktivista, nije borac. On je nasilnik. A prema nasilju ne može – i ne sme – biti neutralnosti.
Nasilje nad profesorima nije deo borbe za bolji sistem – ono je negacija svakog sistema. I ko ga opravdava – podriva društvo. Zato je krajnje vreme da se stvari nazovu pravim imenom, i da prestanu da nas vuku za nos: nasilje koje studenti blokaderi sprovode nije hrabrost. Nasilje je slabost. I mora biti zaustavljeno – odmah.
