Naslovna Srem Jazak: Devojke odlaze, selo nestaje!

Jazak: Devojke odlaze, selo nestaje!

PODELI

Skriven u dolini, ušuškan bogatom plodnom oranicom, listopadnom i četinarskom šumom Fruške gore, plantažama raznog voća i vinogradima, čuvenom istorijom, sa 971 stanovnikom i 558 domaćinstava, danas poznat širom zemlje po čuvenoj mineralnoj vodi – to je selo Jazak.

Samo tri kilometra udaljeno od banje Vrdnik, ovo sremsko selo koje spada u podfruškogorska naselja i treće po veličini u iriškoj opštini ima po čemu da se diči. Ali, kao i većina sela u Srbiji, tako i ovo lagano izumire. Iako se pouzdano zna da je selo staro blizu 300 godina, arheološki nalazi govore da je na ovom prostoru bilo ljudskih staništa još u vreme preistorije, tačnije od bronzanog i gvozdenog doba.

– Nakon oslobođenja od Turaka, Jazak se prvi put pominje 1702. godine. Nakon tri decenije 1734. godine imao je 123 kuće, a pripadao je iriškom vlastelinstvu grofa Odeskalski. Vremenom selo se uvećava i razvija, da bi 1774. godine imalo 205 kuća i 1.251 stanovnika – priča Stevan Pištević, hroničar.

Međutim, danas ovo selo susreće se s raznim problemima, a njih nije malo. U selu je Osnovna škola “Milica Stojadinović Srpkinja”, u kojoj su smešteni učenici od prvog do četvrtog razreda, u kombinovanim odeljenjima sa ukupno oko 30 đaka.

– Ove godine u prvom razredu ima sedmoro učenika. Naredne školske godine biće ih manje. Na 25 umrlih rodi se petoro-šestoro dece. Selo polako nestaje. Mladi gledaju da se izvuku i odu u grad, tamo se školuju, a kasnije traže i posao, jer u selu nema perspektive. Oni koji ostanu mogu samo da se bave poljoprivredom – ističe Saša Jeftić, predsednik mesne zajednice u ovom selu.

MANASTIRJazak je poznat i po istoimenom manastiru. Stari manastir Jazak iz 15. veka u vremenu od 1741. do 1774. godine bio je ženski manastir. Po naređenju Marije Terezije, ukinut je kao takav 1775. godine. Od njega danas postoji samo dobro očuvana česma u porti manastira.

U Jasku ima samo jedna fabrika – pijaće vode, koja je pre devet godina počela da radi, u njoj je zaposleno oko 40 radnika, uglavnom iz Novog Sada i okolnih mesta. Posle nekoliko godina u selu su podignute tri plantaže jabuka, pa veliki broj Jazačana rade kao sezonci od rezidbe do berbe, kako bi ostvarili neki prihod.

– Selo je dobilo asfalt početkom osamdesetih godina, od tada samo su jednom neke od šest ulica bile zakrpljene, sada se seoskim ulicama sem Glavne ne može voziti ne od rupa, već od kratera. Asfalt je potpuno propao, a mesna zajednica nema para. Naše selo nema kanalizaciju, nemamo kulturno-umetničke sadržaje, imamo ambulantu, ali lekar dolazi samo dva puta nedeljno i to po dva sata, mada imamo i stan za doktora – ogorčeno zbori prvi čovek sela.

I ovo selo ima veliki broj neženja, devojke odlaze, a mlade ne dolaze. Iako je povezan asfaltom sa svih strana, javni saobraćaj odvija se samo tokom školske godine, za vreme đačkog raspusta meštani putuju sopstvenim prevozom ili autostopom, a najčešće peške do Vrdnika. I tako, Jazačani se nadaju boljim danima, ali se i uveliko spremaju za setvu poljoprivrednih kultura. Kažu, treba od nečeg i živeti.

 

* Vest objavljena u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta AP Vojvodina. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here