Živko Rakulić (56) preminuo je prvog aprila u ranim jutarnjim satima ispred ambulante u Sremskoj Mitrovici. Čovek je preminuo od srčanog udara, samo pola sata nakon što su u Hitnoj pomoći odbili da mu ukažu zdravstvenu pomoć.
U rano jutro prvog aprila Živko Rakulić poslednji put je stigao u firmu u kojoj je radio 30 godina. Oko šest sati ujutru požalio se na jak bol u grudima. Kolega ga je odvezao u hitnu pomoć, međutim, kako svedoči njegov kolega – tamo se nikome nije žurilo.
„Oni uopšte njega nisu pustili u Hitnu pomoć, nego je ovaj samo malo odškrinuo vrata i pitao ga šta hoće. On je rekao da ga bole ruke, u strahovitim bolovima je bio, plače čovek, vrišti, ovaj kaže nisi ti za hitnu pomoć idi ti kod svog lekara“, priča Milenko Lazić.
Iz hitne pomoći pošli su ka ambulanti na drugom kraju grada, koja je u tom momentu bila zatvorena.
„Mi smo tamo bili možda pola 7, 20 do 7, on je izašao tamo i šetka se, ja mu kažem Žile uđi u kola hladno je, a on kaže od bolova lakše mi je kad se krećem. I on se šetao i prihvati se i uhvati se za gelender i neki zvuk ispustio i pade i ja potrčim i pridržim ga i umro mi na rukama“, priča Lazić.
Hitna pomoć je stigla na vreme – samo da konstatuje smrt. Loše vesti porodici umesto lekara, saopštio je Živkov kolega.
„I ja prilazim tamo i ostavljam bicikl i tamo tatin kolega onaj što ga je vozio i ja pitam Mićo gde je moj tata, on kaže eto ti tata leži. I ja mu kažem Mićo nemoj mi raditi to, to nije moj tata, i ja sam tu pao na kolena i nekako sam se dopuzao do njega i vikao nije to moj tata nije moj tata, kad sam otkrio ono bio moj Živko“, kaže Živkov sin, Živojin Rakulić.
Živko je, priča nam njegova supruga, ceo život bio pošten čovek. Iza sebe ostavlja ženu, taštu, ćerku i dva unučeta, u domu u kom je on jedini imao stalan posao.
„Moj čovek to nije zaslužio. Moj čovek mrava nije zgazio. Bio je otac, bio je deda, bio je brat, bio je… Takav čovek ne postoji. Gledao uvek da bude sa svima, da pomogne svima, da bude prijatelj svima“, priča supruga Zorica Rakulić.
Stare knjižice svedoče o tome da je Živko pune tri decenije bio dobrovoljan davalac krvi. Kada je njemu pomoć bila potrebna, nije je dobio.
„Niko nije hteo da mi objasni, ja sam pitao gde je hitna pomoć, gde su ljudi koji su videli to? Samo hoću da se zna koji je čovek koji je odbio njega, što nije hteo da ga pregleda? Stigao bi sigurno. I da je moj tata umro u hitnoj pomoći ja bih rekao umro je, pomogli su mu. A ovo što su uradili to je sramota“, kaže Živojin Rakulić.
Vrata hitne pomoći ostala su zatvorena. Iz hitne pomoći uputili su nas na Dom zdravlja, odatle na njihovu pravnu službu, gde se niko nije javljao na telefon. Tako smo za sada ostali bez odgovora koje su dužni da daju – javnosti i porodici.
