Naslovna Poljoprivreda Spaljivanje strnjike kažnjivo!

Spaljivanje strnjike kažnjivo!

PODELI
Foto: pixabay.com/Bruno /Germany

Spaljivanje žetvenih ostataka generalno nije dobro, a neznanje pravi velike štete na njivama. I zakonom je zabranjeno spaljivanje žetvenih ostataka, a pored apela Ministarstva unutrašnjih poslova i vatrogasnih brigada, neki poljoprivredni proizvođači to ipak čine.

Kazne za ovakva dela nisu male, kako za fizička, tako i za pravna lica, ali je veoma teško naći počinioca.

Poljoprivredni proizvođači uglavnom pale strnjiku da bi olakšali osnovnu obradu. Problem se javlja kod kukuruza, naročito ako se iza njega seje ozima strnjika, jer stara mehanizacija ne može da savlada kukuruzovinu.

Međutim, u velikim sistemima savremen poljoprivrede postoje kombajni koji fino usitne i strnjiku i kukuruzovinu, kako bi se mogle lako zaorati.

Požar u ataru

Strnjiku nije dobro spaljivati, prvenstveno jer je to veoma opasno. Požar se lako širi, naročito leti kada je sve suvo i lako zapaljivo.

Često su parcele koje se pale blizu sela, tako da požar zahvati i kuće. Ponekad mesta požara nisu dostupna, pa vatrogasne jedinice ne mogu ni doći do njih.

Ako se požar desi na parcelama blizu auto-puta ili lokalnog puta, ugrožava se saobraćaj, a posledice mogu biti i tragične.

Od ’60-ih godina prošlog veka intenziviranjem poljoprivrede i upotrebom mineralnih đubriva, sadržaj humusa je opao sa 8 posto na 2 posto. Da bi se to ublažilo, neophodno je što veću količinu žetvenih ostataka vratiti u zemljište, kako bi se što više očuvala njegova plodnost.

Zabrinjava podatak prema kome je, da bi se povećao procenat humusa sa 1 posto, potrebno od 50 do 100 godina.

Paljenjem žetvenih ostataka uništavaju se i mikroorganizmi, narušava se prirodna ravnoteža u zemljištu. Visoke temperature (700°C – 800°C) uništavaju sve, pa i korisne mikroorganizme, a dim i pepeo zagađuju životnu sredinu.

Ako i ima vetra, vatra se teško kontroliše, pa štete mogu biti ogromne. Spaljivanjem ove organske materije predstavlja krajnje neodgovoran postupak!

S druge strane, biomasa sa naših njiva može grejati domaćinstva i druge objekte u okviru domaćinstva, a u skoroj budućnosti trebalo bi da bude jedan od vodećih izvora energije.

Treba imati na umu da je organska materija najvažniji faktor plodnosti zemljišta, a gubitak se sporo i teško nadoknađuje.

Korisni žetveni ostaci

Nakon žetve u biljnoj proizvodnji ostaju sporedni proizvodi koji mogu da se koriste na razne načine. Količina slame i kukuruzovine u intenzivnoj biljnoj proizvodnji je velika.

Kad to posmatramo pod biljnim vrstama, kod kukuruza je 8 t/ha – 11 t/ha kukuruzovine, kod pšenice je 5t/ha – 7t/ha slame, kod suncokreta je 4-6 t/ha stabljike i soje 3 t/ha -5t/ha.

Žetvene ostatke nakon žetve ne treba spaljivati. Daleko je efikasnije zaorati ih i na taj način vratiti zemljištu deo onog što je iz njega izneto.

Zaoravanjem žetvenih ostataka povećava se sadržaj humusa u zemljištu i sadržaj hraniva, poboljšava se njegov vodni režim i mikrobiološka aktivnost.

Žetveni ostaci, pored organske materije sadrže i značajnu količinu mineralnih materija. Slama žita sadrži azot, fosfor i kalijum. Ostaci suncokreta i kukuruzovine bogati su kalijumom, dok leguminoze sadrže velike količine azota, kao i kalijuma i kalcijuma.

Žetvene ostatke odmah nakon žetve najbolje je zaorati plugom ili tannjiračom na odgovarajuću dubinu. U slučaju da ova operacija ne može odmah da se uradi, može i kasnije. Svakako da neposredno preozaravanja slamu i kukuruzovinu treba isitniti odgovarajućim oruđima (sitnilice, tarup).

Za zaoravanje kukuruzovine potrebno je orati na dubinu 25 cm – 30 cm. Istovremeno se sa oranjem, slama, kukuruzovina, kao i svi drugi žetveni ostaci, predstavljaju veoma vredna organska đubriva i u svakom pogledu uspešno zamenjuju stajinjak.

Imajući u vidu da je zemljište osnova za opstanak života i da je njegova zaštita od degradacije prva mera u očuvanju poljoprivredne proizvodnje, neophodno je sprovoditi preventivne mere zaštite kako bi se sačuvala njegova plodnost.

Treba voditi računa da ne dođe do oštećenja njegovog sastava i hemijskih svojstava, gubitka hraniljivih elemenata, smanjenja procenta humusa zakiseljavanja zemljišta.

Takođe, neophodno je sprovoditi sistemske kontrole plodnosti zemljišta i upotrebe đubriva.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here