Naslovna Srem SREMSKE PRIČE: Kad je Dunav progutao svatove

SREMSKE PRIČE: Kad je Dunav progutao svatove

PODELI

Zimi, reka je prekrivena maglom i okovana ledom. Pogled na zaleđeni Dunav budi setu onima koji u njemu najviše znaju uživati. Ledena voda, ledi srca onima koji čuli su, bar neku od tih priča iz prošlosti. Naime, postoji legenda koja se uvijek iznova priča među ljudima, a ona govori o tome kako je Dunav progutao svatove.

Voleli se momak i devojka… Reka ih delila…

Dakle, odluči momak zaprežnim sankama otići po devojku, preko Dunava, sa sve svatovima. Krenula povorka kroz sneg preko ledene piste, tamburaši, kum pije, pop gricka zadnje kosti piletine, mladoženji muka od treme, a klinci trpaju kolače u usta i uživaju u nadrealnom doživljaju. Topot konja odjekuje kroz led, prikriva škripu i pucanje.

Vrhunac svake priče valja odgoditi, a oko čitatelja pripremiti za nju… To uradismo, pa pustismo da priču ispričaju oni koji bolje znaju kako to beše onomad… Onako, narodski, valjano, dočaraše nam…

“Jedared kad smo ja i moja Dadica išle lađom, prič’o nam lađar da je vid’o kako se iz Dunava, baš tamo di je taj surdučki gaz i di su potonuli svatovi, pojavljivadu i mlada i mladoženja, a neki put i celi svatovi, pa ko da odlete u nebo. Ja se čisto naježila, a moja Dadica kaže, Sejo, mani ga, vi’š da je i sad ožderan, mora da je i onomad, kad je vid’o mladu i mladoženju, bio isti taki. Tela sam ja da ga pitam da’l je vid’o i mog brata što je bio u tim svatovima, pa se udavio, al’ ne mo’š ti s njime divaniti kad i ne zna da divani našim jezikom. Da’l je Švaba il Madžar, očin ga znao, ne mo’š ga baš dobro ni razumeti šta kaže, al tol’ko sam razumela – da se na tim mestu iz Dunava izdignedu mlada u beloj venčanoj ‘aljini sa belim dugačkim šlajerom i mladoženja u crnom odelu i u beloj košulji. Ta mora da mu se to prekazalo, ne mo’š to biti istina. 

Ledio se Dunav i posle, al’ ja nešto ne pamtim da se išlo sonicama i konjima preko, neg’ se čekalo da se otopi led, pa se išlo čamcima il’ skelom.

Eto, kad smo onomad divanile o mojim svatovima, baš sam se opsetila kako su se jedne godine, sad da’l je bila dvadest osma, il dvadest deveta, ne umem ti kasti, al moj je Baćko već bio momak od svoji’ dvadest, dvadest dve godine, ženio se jedan iz Miljuševe kuće, znaš oni iz Malog šora?  I tu su bili ti Miljuši što sad oću da ti izdivanim. Moš i zapisati ako ‘oćeš, vidim da furtom držiš taj plajvaz i tu teku, pa ko velim da ti ispripovedim baš onako kako je i bilo, da ne kažedu ljudi posle kako je Olga nešto izmislila. A ja, to ti kod mene nema, ja ti nisam od ti što bi lagali na druge, ko ova Mitića… kako joj se imelo… 

Zna to moj Paja, pa joj kazo, priča mi posle kod kuće, znaš šta Smiljo, ne bi moja Olga tako nešto kazla, ja garantiram, nemam ti ja pojma o tim što ti divaniš. Kakav pojam, Pajo, pitam ga u čudu, šta ti je to „pojam“? Ta šta joj, Pajo, nisi kazo: ja i ne šuštim za tim što ti divaniš! Ta mani me, Olga, ti vaši ženski’ divana – baš si dobro i kaz’la, ja i ne šuštim za tim.

Kud sam opet očla, a tela sam curo da ti kažem o tim svatovima. Šta ja znam zašto, al’ ti godina, a i posle bome, Banovčani se uzeli ženiti s Vojčankama, k’o što se Surdučani ženili sa Banaćušama iz Čente, a to ti je oma preko Dunava, očin i znao zašto. Valda je neki prvi poč’o, pa ovi naši vid’li jedan od drugog, malo-malo pa tek čuješ: dobra mladica, vredna, čista, samo malko s tim govorom otežedu. I mi otežemo, al oni baš. Pa mi dođe i smešno kad koju od nji sretnem pa se s njome malo izdivanim na šoru il u dućanu.

Jake zime su ondak bile, sneg napada upravo do zabata mo’š kasti. To se čisti dan noć, al’ on opet naveje, pa ko da nisi ni čistio. Po dva metera uvis moraš bacati lopatom, ako oćeš da napraviš stazu ko svet. A moraš u štalu da na’raniš konje, da namiriš krave, da daš svinjama, živini, moraš i kerama dati štogod. Samo se one mačketine natovrzu, pa furtom na furunu. Je’l sam metla nešto na astal, eto i, skaču ko s plafona, pravac na astal, ne moš upaziti! Baš nikad nisam marila za te mačke, al uvek smo i imali, ne što smo i voleli, neg’ što ondak nisi imo ni miševa, ni druge žgadije.

Kad se zauka ta zima, pa nikad proći. Puca i drvo i kamen. Sad baš kamenja i nemamo, al’ i to malo što ima, popuca. Jedne godine nam se od snega skrljala kajsija, baš ispred kuće u avliji, a taki smo pekmez od nje pravili, ne mogu ti iskasti kaka je to bila lepota. Nisi morala šećera ni mećati, tolko je bila slatka.

I tako se te godine i Dunav zaledio, meter leda se uvatio, ako nije i više, ko bi to i izmerio. Mogo si sonicama il’ kolima sa konjima preko, na banacku stranu, komotno. Još se ujesen ugađali ti svatovi, ovi Miljuševi nisu siroti, a ni oni preko nisu bili, pa se tu okupilo i s’ jedne i s’ druge strane svatova kol’ko oćeš. Teli su oni da prave svatove i ranije, al je te godine kuruz kasno dospo, pa dok se to obralo, dok se sve utovarilo po kotobanjama i ambarima, dok se skupila kurzovina, poč’o i sneg da promiče. Najposle, biće svatovi oko Božića. Naši stari su govorili da se za Božić i za Vaskrs ne valja, al’ ovi tako zaintačili, il’ tad il’ nikad. Dunav se zaledio fest, isprobala mladež led, sve malo po malo, igrali i kolo na sred srede, tociljali se, sankali, pa probali i s konjima, ko po kamenu da se gazi, taki je bio led. A vetar piri, skoro se moš na njim i obrijati, tolko reže.

Miljuševi prežu konje u sonice, a sonice prekrili s opaklijama i kabanicama, uvili se u deke i pokrovce, pa polako, jedan po jedan, s punim sonicama svatova, odoše po mladu preko, u Banat. Al kad te nešto neće… Prešli su oni na drugu stranu, očli po mladu ranom zorom, pa ćedu tamo biti preko dana i predveče se krenuti natrag u Surduk. Šta im je to, frtalj sata, ako i tolko preko Dunava.

Naspremali Banaćani, da se pokažu pred Sremcima, izneli rakije i vina, ta ne na litre, već na akove, tri dana pekli vola, zaklali pet svinja, a živine – more jedno, a ne samo za svatove, tu se jelo, pilo, tu su se oni i zabaćokali, valda tako uvinjeni i zaboravili da im se valja na put preko Dunava krenuti za dana. Već počo i prvi mračak da se vata kad se najposle krenuše. I dve muzike poveli na sonicama, ko da mi nemamo Cigane. Siroti oni, da bar nisu pošli. Aaaauh.

Na surdučkoj strani čekaju svatove iz preka i Miljuši i svi što su im rod, i kumovi, i komšije, sremački Cigani samo vezedu kolo za kolom, mladež igra, niko ne mari što je zima, samo nek je veselo. Upalili vatru, skupili suvog granja, nabacali panjeva što i je Dunav još letos izbacio, pa suvo drvo, gore i samo baca iskre, a bome se moš i malo ogrejati. Kad se spustila noć, čekali oni još malo, pa se bome pokupili i očli kod Miljuša. Valda su mislili da su ovi zanoćili kod prijatelja Banaćana. A Banaćani, kad su ispratili svatove upravo do Dunava i kad su se pozdravili s njima i ugovorili da dođedu oma sutra u povođane, da vididu kako im se devojka udala u dobru kuću, odoše svako svojoj kući da se naspavaju, onako ožderani.

Nikad se svatovi nisu dosankali preko Dunava. Na sredini, tamo di je najdublji gaz, puče led i svi svatovi odoše pod debeli, debeljasni led. Niko se nije spas’o od nji’, a bilo i je preko pedeset duša i jedno petnaest konja!

Tako štogod se nikad nije pasiralo. Ode mlada, ode mladoženja, odoše dva devera, ode kum, ode baša, familija, pa ondak, naposletku, odoše i Cigani muzikanti, ni oni se nisu spasli.

Čekalo se da odjuži, da se istopi led, pa da se tražidu svi što su se podavili. Našli su i i kod Zemuna i kod Beograda i kod Smedereva, upravo do Kladova i je bilo. Neke nisu nikad ni našli. Mora da su se zapletljali u granje i Dunav im večna kuća posto i osto.

I moj brat od strica se ondak udavio, njega su međ’ prvima našli, baš banovački alasi. Poznali ga Surdučani po satu što je imo na levoj ruki. Jeste bio seljak, al je bio i kicoš, vol’o je lepo da se nosi i uvek po poslednjoj modi, a i šikovalo mu se.

Ej, džaba svega, kad je tako mlad nesto ko da ga je neko ukro.

S Dunavom se nije sigrati. Velika je to voda, ne moš ti znati ni taj led kaće se otopiti il’ pući. Tolki ljudi stradali! O tim se pripovedalo i pripovedalo. Mloge familije su se u crno zavile, mloge matere zakukale, mlogi očevi zajaukali. Ej, kad se samo setim…

Bolje da se i ne sećam taki stvari.

Al šta ćeš, curo, što kažedu, kad bi čovek znao di će pasti, on bi oma seo.

O tim ću ti divaniti drugi put, ako budem živa…”

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here